Žena koja plače – Soe Valdes

Žena koja plače (špan. La mujer que llora) je ljubavna drama, a može se reći i istorijsko-biografski roman o Dori Mar, svestrano talentovanoj ženi čije je usmeravanje pomoglo Pablu Pikasu da nađe put prema trajnoj i svetskoj slavi. Autorka romana je Soe Valdes (Zoé Valdés), a prevod sa španskog potpisuje Bojana Kovačević Petrović. Soe Valdes je za ovu izuzetnu priču 2013. dobila prestižnu nagradu Asorin za najbolje književno delo na španskom jeziku.

Žena koja plače – radnja knjige

Dora Mar je slikarka sa dušom pesnika. Njene fotografije, upečatljive i potresne, neverovatna kolekcija raznih mesta i svakodnevnih prizora snimljenih u nadrealističkom stilu, su već popločale put slikarima koji će krenuti da slede taj pravac u umetnosti i koji će ga proslaviti.

Dok će nadrealizam zauzvrat proslaviti njih.

A najviše Pabla Pikasa koji upoznaje znatno mlađu Doru i biva fasniran njome, dok ona, možda pre (i više od) svih drugih postaje svesna izuzetnih dometa njegovog stvaralaštva i daje sve od sebe da mu pomogne da ih ostvari.

U tom cilju, tokom njihove dugogodišnje i burne veze, postiže opštepriznat uspeh, koji dolazi praćen nepodnošljivom cenom – saznanjem da je jedina doživotna vernost koju Pikaso oseća ona prema njegovim delima.

Posle konačnog i krajnje bolnog raskida, Dora se, tokom jedva nedelju dana dugog putovanja u Veneciju sa prijateljima među kojima je i mladi pisac Džems Lord (koji će kasnije napisati čuvenu Pikasovu biografiju), priseća onoga za šta već zna da je (bio) najintenzivniji period njenog života.

Da li će smoći snage da nastavi dalje?

Bez Pikasa.

Ako je to uopšte moguće.

Knjiga Žena koja plače – KNJIGANOL.com recenzija

Žena koja plače, poznata Pikasova slika koju je naslikao 1937. u vreme kad su on i Dora bili zajedno i za koju se smatra da je u suštini njen portret (iako ima i drugih kandidatkinja – činjenica koja sama po sebi dovoljno govori), odabrana je da posluži kao naslov knjige sa apsolutnim i neskrivenim predumišljajem.

Soe Valdes, višestruko nagrađivana spisateljica sa Kube (u roman su utkani i autobiografski elementi), već godinama živi u egzilu u Parizu, gde je, tokom dugotrajnih istraživanja za knjigu uspela je da dođe i do informacija iz „prve ruke”, od ljudi koji su znali za Doru (koja je inače poreklom bila sa ovog našeg podneblja) i koji su joj pomogli otkrivajući detalje njene veze sa Pikasom… barem one deliće komplikovanog mozaika koji su njima bili poznati.

Reći da je Pikaso kao sunce koje daje svetlost i pruža toplinu svima onima koji kruže oko njega… ali u pepeo spali one koji mu priđu preblizu – mozda jeste sasvim tačno, ali je ipak preciznija definicija odnosa Dore i Pabla ona koja se pripisuje Džemsu Lordu koji je smatrao da je Dora nepravedno predstavljena svojim portretom jer ona nikad nije plakala.

Sem kad bi bila sa Pikasom.

Za više od toga – pročitajte roman Žena koja plače.